Десило се оно што је морало да се деси: од мађарских политиканата који живе у Војводини и од хрватских политиканата који им овде праве друштво. Југославија је доживела нову издају, да не кажем (грубо) добила је нож у леђа.
Прошле недеље, председник Демократске заједнице војвођанских Мађара Андраш Агоштон дао је велики интервју озбиљном мађарском листу Мађар хирлопу (кажу да је озбиљан), интервју преко целе стране - што је већ само по себи необично - у коме је изјавио да се припадници мађарске мањине у Војводини, због афере настале поводом испоруке оружја Хрватској из Маћарске налазе у таквом критичном стању у каквом нису били од 1945. године. Рекао је још да је такво стање настало због деловања српских партија и штампе.
На питање да ли је мађарска мањина у Војводини имала ових дана неугодности, народни посланик Агоштон одговорио је да не зна за такве случајеве, али није није пропустио да нагласи како је мађарска мањина доспела у опасност. Какву опасност? То није рекао.
Можемо све ово назвати и гомилањем тамних облака и дозивањем црних ђавола, али и признати да све то и није неко изненађење. Људи из Демократске заједнице војвођанских Мађара од првог дана свог политичког организовања чине све не би ли државу у којој живе учинили што нестабилнијом, њене границе што несигурнијим и њено право на те њене границе што неизвеснијим. Јавно кажу да су лојални грађани државе, а онда у предизборној кампањи, државотворном народу те државе саопштавају да је он у Војводини гост на мађарској земљи.
Прошле године, до Будимпеште је стигла вест, мађарске су новине о томе данима писале, како је нова српска власт са Милошевићем на челу почела да затвара мађарске школе по Војводини и да забрањује мађарски језик. Кад сам прошле јесени посетио Будимпешту, позната мађарска новинарка Ђерђи Орбан није могла а да ме забринуто не упита. - зашто се такве ствари чине. Наравно, није могла да наведе ни једну једину затворену школу, није могла, али сам бог зна колико ми је поверовала кад сам рекао да су то глупости, нимало случајне. У понеделак сам, у Новом Саду, потражио Андраша Агоштона. Није могао да разговара за новине, није имао времена, јер је управо за два минута морао да крене. Штета.
Јавност је упозната да су ових дана две странке из Војводине хрватском врховништву послале телеграме подршке. Онда је уследио деманти. Али, те телеграме нису измислили новинари, поменула су их хрватска средства приопћавање. Свеједно. Председник Демократског савеза Хрвата у Војводини Бела Тонковић категорично тврди да нема говора о телеграму подршке Сабору Хрватске, него да је реч о апелу следеће државе. „У овим критичним временима Демократски савет Хрвата у Војводини, као представник велике већине хрватског народа у Војводини, овим путем изражава свој просвјед против напетости и заоштравања односа у Југославији. Сматрамо да на демократским изборима изабрана власт Републике Хрватске има сва легитимна права да демократски уређује односе у Републици и ми јој у томе пружамо потпуну подршку. Вијести које чујемо узнемиравајуће су и изазивају дубоки страх у народу и оне поред вијести о рату у Заливу чине живот још немирнијим..."
За вођу војвођанских Хрвата ништа нису значиле ни оне телевизијске емисије које су показале шта је хрватско врховништво спремало војницима, официрима и српском народу у Хрватској. Он се хладно и цинично заклања иза демократских избора у Хрватској, као да не види шта је из свега тога коначно настало. Па и Хитлер је на власт дошао после демократских избора. Коме нормалном пада на ум да данас подржава његово легитимно право на уређивање унутрашњих односа тадашње Немачке, кад се добро зна како је Немачку био уредио!?
Пажљив читалац лако ће уочити да Бела Тонковић зна шта ради. Ево краја његовог апела, упућеног хрватским властима:'... Залажемо се да војска чува спољне границе земље, а унутар ње да седемократски изабрана руководства република и покрајина договоре о будућности. Апелирамо да се мирно рјешавају сви спорови и да се сви заложимо за миран суживот."
Порука је јасна: нека војска седи скрштених руку док проусташка хрватска власт среди односе у сувереној Хрватској, до последњег Србина. Можда Бела Тонковић није хтео ово да каже, сигурно није, али како је могао из свога апела да испусти Шпегеља и братију, који само тако говоре? Ваљда он зна.
У Суботици, истог оног понедељка, нисам успео да пронађем Белу Тонковића. Врата седишта Демократског савеза Хрвата у Војводини била су закључана. Ни телефонирање на неколико других места није помогло. Остаје нада да ће идућа недеља бити срећнија.
Било би свакако занимљиво да из прве руке чујемо зашто се само две странке у Суботици - мађарска и хрват- ска - нису нашле на заједничком састанку свих других партија, које су дале подршку људима здравог разума, поводом ситуације у Хрватској. Није са тог састанка поручено Сабору у Загребу да ради шта хоће, под изговором некаквог изборног легитимитета, него је Сабору поручено да трезвено размотри све последице своје политике и заоштравања односа на линији Хрватска против Председништва Југославије и војске Југославије. Суботичани са огорчењем одбацују манипулације типа Осовина Загреб - Осијек - Суботица - Нови Сад и то - каже се у саопштењу - доживљавају као директно прекрајање граница и растурање Југославије, с намером укључивања неких њених делова у састав других земаља.
Људи који живе у Суботици осећају шта се иза брега ваља: о границама је реч. Кад сам још једну моју саговорницу, новинарку Каталин Кондор, упитао, у Будимпешти, има ли прича, има ли аспирација према Војводини, бар кад је о мађарској реакцији реч, одговорила је да су те приче ретке, усамљене, и да никоме паметноме не падају на ум. Госпођо - рекао сам - али нису сви људи па метни. Сложила се.
Да сви људи нису...сведочи и недавно писаније Вјесниково, где се српска иде ја да сви живе у једној држави, посматра из овог угла: шта ће бити кад ту исту жељу искажу Хрвати и Мађари из Војводине.
Дошло је ово питање и до председника Извршног савета суботичке општине Драгана Божиновића. Одговор су забелижиле Суботичке новине. На питање, дакле, да ли се ишта чуло о прекрајању граница али тако да Суботица и Нови Сад припадну неакој „великој Хрватској", Божиновић је одговорио да, што се тиче власти, официјелних или инфорамција које се преносе усменим путем нема. Нема ни...
Председник Општине Суботица Јожеф Каса (зли језици кажу да је најмање шездесет пута био у Мађарској, али то збиља ништа не мора да значи, и не значи, реч је о злим језицима и надам се да ме због овога неће тужити суду) сматра да је, упркос свему Суботица, ипак, стабилна средина. И да народ зна да протумачи одређена збивања. Е сад, која су све то збивања, и ко их збива, он не каже. Једино помиње Социјалистичку партију, која се поводом одређених збивања прва огласила (наравно да је реч о збивањима у Хрватској), а председник Општине је то протумачио на свој начин: као покушај појединаца да под плаштом партије уносе немир у ову средину, извитоперавањем догађаја. Шта о томе каже секретар СПС-а за Суботицу Душан Стипановић? - Ми никада нисмо крили свој став о томе ко ову средину узнемирава и никад нисмо прећуткивали шта мислимо о огранку Демократског савеза Хрвата у Војводини, овде, у Суботици. Јавно смо рекли да су они обичан огранак ХДЗ-а, чије понашање...
Од Суботице и околине они желе да направе некакав хрватски Книн у Војводини и Србији, као противтежу правом Книну. Нама је то јасно, а јасно и њима. У то коло увлаче невине људе и што је најнепоштеније - они се представљају као браниоци свих Хрвата, овде. Све су Буњевце прогласили Хрватима, а да њих саме за то нису питали. Каже Ђуро Војнић, Буњевац из Суботице: - Важно је у овом тренутку разликовати Буњевце и Хрвате. Поштовати једне и поштовати друге. Хоћу да кажем да то није исто. Велики број Буњеваца осуђује агресивну великохрватску политику господина Тонковића и његову дрскост да све Буњевце зове Хрватима, и то онаквим Хрватима који ће увек дати подршку врховништву у Загребу.- Тиме он потире право Буњевцима да се национално определе онако како сами осећају, а потире и њихов историјски, културни и језички идентитет. Може господин Тонковић да каже и просвјед и зрнојед, али Буњевци тако не говоре. Ми смо икавци. И због тога сви Буњевци, а они су југословенски опредељени, осућују великохрватску политику и трулу Осовину Загреб - Осијек - Суботица Нови Сад, која је, пре свега, антијугочовенска. Од наших саговорника чујемо и ово: како страшне ствари ради овде и Катотичка црква, нарочито после посете Суботици кардинала Кухарића. Има жупника који саветују да се мешовити бракови више не склапају, а постојећи треба да се разводе. Има и ужаснијих савета, тичу се деце рођене у мешовитим браковима, али сав тај ужас саветује ми да читаоцу оставим нека сам наслути шта су све ти монструми у мантијама у стању да саветују јадном народу. Коначно, долазимо до вести која се прокотрљала градом: у Суботиције формирана влада у сенци! Подељени су и ресори. једино се још крију имена министара. Ко стоји иза владе у сенци, ко јој је био бабица? Погодите. Ако нисте погодили, ево одговора: Савез реформских снага Југославије, или народски речено - Антина странка. Наравно, то су све аутономаши, од лошег политичког оца и горе политичке мајке. Иду избори, општински и покрајински, ваља њима таљиге на време подмазати. Аутономаши већ пишу: После избора, чија ће бити Војводина, то желе да кажу. Знате, аутономаши су као коров: ти га таманиш, он опет ниче. Али, никад високо.
Петар Игња
НИН - 8 фебруар 1991