Зашто један новосадски уџбеник историје није оно што би требало да буде, него је билтен дневне политике?
Какву нам историју уче деца у школама?
Једно је извесно: уче осам историја (најмање), из осам уџбеника. Какви су ти уџбеници, могла би да покаже једна озбиљна, стручна и, надасве, објективна анализа (без обзира из којих федералних јединица долазила).
Таквих анализа раније је било. Сећамо се Сергеја Флера, сјајно је то радио. Новине су о томе писале, јављали су се, у писмима читалаца, и историчари и лаици (глас народа), и то никоме није могло да штети. Данас, као да таквих анализа више нема, историји се и уопште – у школама поготово – поклања мање пажње, иако је свакоме јасно, или би требало да буде јасно, како су уџбеници, нарочито уџбеници историје, моћно средство за индоктринацију младих.
Некако у време оних расправа о односима у Србији (Република – покрајине и обрнуто), дошао је у руке овом новинару Уџбеник историје за осми разред основних школа у Војводини, на српскохрватском језику. Аутори уџбеника: др Јосип Мирнић и др Ђерђ Гал.
У време оних расправа, на светло дана изишле су, врло осебујно, и неке идеје о војвођанској аутономији, за које су прави историчари рекли да су нетачне, а народ их је крстио фотељашким. Реч је, наравно, о тези да су покрајине конститутивни делови федерације и да је све то авнојска одлука. Било је занимљиво видети како сва ова питања обрађује један уџбеник историје у издању Завода за уџбенике у Новом Саду. Дакле, уџбеник о коме је реч, нашао се у рукама долепотписаног – сасвим ненамерно.
Седам према сто и...[]
Да ли је довољно, после првог читања лекција, рећи да је овај уџбеник, намењен петнаестогодишњацима, и те како војвођански обојен. Он и треба да има једну војвођанску црту, али – када је о народноослободилачком рату реч – онда се мора рећи истина: тај рат вођен је на целој територији Југославије, негде више негде мање, и један уџбеник о томе мора да води рачуна. А у њему се више простора посвећује, рецимо, борбама у Војводини, него свим осталим биткама заједно.
Устанак у Србији, који је, истовремено, и први устанак у Југославији, добио је у Галовом и Мирнићевом уџбенику – седам редова! Устанку у Војводини аутори посвећују – 121 ред! У првих седам редова посвећених Србији, у три речи помиње се Ужичка република. У оних стотину и више редова о устанку у Војводини описују се детаљи, нама се чини ирелевантни за основце, и разне акције паљења кудеље и кудељара. Не, није ово никакво потцењивање значаја устанка у Војводини, реч је о историјским чињеницама које овај уџбеник ненаучно третира. И не може се овакво описивање историје бранити никаквим специфичним војвођанским приликама. Овде је, зашто то не рећи, историја злоупотребљена у корист дневне политике.
Читајући даље, наилазимо на нови податак. После оних седам устаничких редова, посвећених Србији, следи десет редова који говоре да се у исто време, са народним устанком, јављају и домаћи издајници – недићевци и четници. Ученици имају прилике да много боље упознају деловање Драже Михаиловића, него партизанских чета.
Има разлога да се посумња у добре намере двојице новосадских историчара. Наиме, када говоре о устанку у Хрватској (дванаест редова), онда само пишу о народном устанку. Према њима, у Хрватској домаћих издајника није било. Ни у Македонији, Словенији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Косову, Војводини. А није тако. Испада према овом замагљеном уџбенику, да су само Срби у Србији имали своје домаће издајнике. Српски народ не пориче да је у својим редовима имао и квислинга и четника – то је историјска трагедија овог народа – али је српски народ умео да се са својим изродом обрачуна. То је истина и она се мора рећи, и не може се, у уџбенику пре свега, о некоме нешто рећи, а нешто прећутати.
„Рађање“ Војводине[]
Нападно (блага реч) овај уџбеник тумачи и настајање аутономне Војводине. Зар је било потребно деци цитирати одломак из Платформе Иницијативног одбора Странке радног народа у Војводини, из новембра 1939. године, кад се зна да после рата та иницијатива, у суштини погрешна, није прихваћена.
Положај Војводине и народа у њој био је за последњих 20 година врло тежак. Великосрпска господа су у Војводини спроводила политику искоришћавања Војводине за свој рачун уз помоћ једне групе војвођанских богаташа. Баш због тога Војводина има својих посебних задатака, како на економском, тако и на националном пољу, и што је она самостална историјска јединица са својом традицијом, не може и без последица по њене народе укључити ни у једну покрајину. Иницијативни одбор СРН Војводине стоји на становишту да Војводина треба да буде равноправна јединица у будућем државном преуређењу са осталим покрајинама.
Истина је друкчија[]
Истина је друкчија: војвођански народ изразио је, крајем рата, жељу да Војводина буде у оквиру федералне Србије.
У одељку насловљеном Рађање аутономне Војводине, аутори опет манипулишу историјским чињеницама.
Тако су до краја године у Војводини били основани сви покрајински органи друштвено-политичких и народноослободилачких организација као и органи власти, чиме је у суштини, вољом народа и унутрашњим снагама, извршено конституисање аутономне Војводине.
Аутори мисле на годину 1943. Испада да је, према овом уџбенику, аутономна Војводина конституисана пре Србије, пре Југославије! Друго заседање Авноја дало је само основ како будућа држава треба да изгледа, имајући на уму и пре свега њен федеративни карактер. Нема говора о неком конституисању још 1943. - каже професор др Ђорђе Кнежевић - и чуди се како је уопште неко, ко се бави писањем уџбеника, могао тако нешто да напише.
Све је, ето, код нас могуће. Чак и то да овакав уџбеник доживи седам издања. И нико да мрдне, и нико да трепне.
Петар Игња
28. фебруар 1988 – НИН.